ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ КО СУ НЕЗАРОБЉЕНИ ПРИПАДНИЦИ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ КОЈИ СУ ПОСТАЛИ ПРВИ ГЕРИЛЦИ У ОКУПИРАНОЈ ЕВРОПИ?

395

Као што је познато, и већ скоро три деценије општеприхваћено у нашој историографији војска Краљевине Југославије, као и сама Краљевина, никада нису капитулирале. Када се наша историјска наука ослободила идеолошких стега, није било тешко да се то закључи.

Просто, генерал Данило Калафатовић је добио овлашћење од своје владе да са осовинским генералима само поведе разговор о примирју. Није добио овлашћење да закључи са Немцима било какав споразум. Претходно су и Калафатовић и генерал Радивоје Јанковић већ постали немачки ратни заробљеници, па су и пре почетка преговора изгубили правни капацитет да закључују било какве споразуме у име било кога.

Стога, документ потписан 17. априла у Београду ”о безусловној капитулацији” никада није био правноснажан, а тога су биле свесне, не само све велике силе, које ту капитулацију нису признавале током целог рата, већ и сами Немци. То се најбоље види по њиховој преписци која је уследила након потписивања поменутог неважећег споразума у чехословачкој амбасади, у Булевару Краља Александра, у Београду.

Током Априлског рата 1941. године, муњевитим нападом 42 осовинске дивизије из свих праваца (осим из Грчке и Албаније) наспрам 11 југословенских, окупатор је сломио фронтални отпор југословенске и грчке војске. То не треба да чуди имајући у виду начин на који су пролазиле војске много већих и моћнијих држава од Краљевине Југославије—попут колонијалне Француске, континенталних трупа Велике Британије у Европи и Африци или Црвене армије СССР-а приликом општег осовинског напада на њих.

Дакле, Краљевину Југославију је требало да нападну Немачка (са аншлусираном Аустријом и припојеном Чешком), Италија, Мађарска и Бугарска (Румунија је уступила своју територију, нафтна поља, аеродроме, пруге и касарне немачкој војсци, али није учествовала у нападу) и уз све то је требало да се догоди огромно издајство једног од три конститутивна народа да би та земља била окупирана.

Тада је у немачко и италијанско заробљеништво одведено око 300.000 војника и официра Војске Краљевине Југославије, махом Срба и један мањи број Словенаца који није прихватио немачку понуду да их пусте на слободу, а који су остали са Србима до краја. Од 1942. по одлуци југословенске владе у Лондону, а у складу са Женевском конвенцијом, ове трупе су носиле назив ”Југословенска војска у заробљеништву”.

Дакле, као што је познато, група официра, подофицира и војника југословенске краљевске војске, посебно оних из њених специјалних јединица одлучила је да настави борбу против окупатора и организује нове видове отпора. Војска Краљевине Југославије је иначе међу првима у свету формирала специјалне јединице које су се звале ”Четничке јединице Југословенске војске” или ”Јуришне јединице Југословенске војске”.

Четничке јединице Југословенске војске биле су специјализоване за посебна дејства у непријатељској позадини, од обавештајних до диверзантских и борбу против непријатељских диверзантских група. Истовремено су формиране као носиоци герилског рата, са задатком да у случају да цела југословенска војска или њени делови пређу у герилу, четничке једнинице кадровски реорганизују постојеће јединице и прилагоде их је герилском начину ратовања. Пуковник Драгољуб Михаиловић и његова четничка команда су све ове задатке извршили у најкраћем могућем року одмах након Априлског рата.

Као тачка окупљања и извршења овог задатка, одабрана је једна висораван на легендарној планини Сувобор између Љига и Мионице на којој су се одиграле и операције које су биле део чувене Колубарске битке у Првом светском рату. Та висораван зове се Равна Гора, а у њеној непосредној близини су се налазиле родна кућа и прелепа вила (срушена 1941. током немачке операције ”Михаиловић”) породице војводе Живојина Мишића у селу Струганик код Мионице.

Као што смо напоменули, ове официре и војнике је окупио око себе генералштабни пуковник и један од најодликованијих српских официра Драгољуб Михаиловић, иначе писац стручне војне литературе о герилском начину ратовања коју су касније преводили и примењивали у пракси његови официри који су преживели рат у југоисточној Азији и Африци док су били у служби у француској Легији странаца и америчкој војсци.

Након пет година истраживања, Александар Динчић је направио списак имена свих ових дивјунака који су се у тешким приликама, често и под ватром, пробили до Равне Горе и одлучили да наставе борбу против окупатора.

Дакле, ово је списак 26 четника који су изашли на Равну Гору 11. маја 1941. године. Занимљиво је да су од ових 26 четника двојица Хрвати, један Словенац, и један Јеврејин.

1. Генералштабни пуковник Драгољуб Михаиловић родом из Ивањице;
– Стрељан након монтираног суђења од стране Озне 17. јула 1946. у Београду. Место сахране непознато.

2. Коњички мајор на служби у Четничким јединицама Восјке Краљевине Југославије Миодраг Палошевић родом из Београда;
– Погинуо у борби против КНОЈ-а у кањону Сутјеске 13. маја 1945.

3. Артиљеријски капетан II класе Миленко Рељић родом из Поцерине;
– Убијен од стране комунистичког Сврљишког одреда 17. јула 1942. у селу Космовац код Беле Паланке.

4. Жандармеријски капетан I класе и официр војске Краљевине Југославије у резерви Милојко Узелац родом из Зрмање у северној Далмацији;
– Умро током истражног поступка у затвору у Сремској Митровици 1946. од цирозе јетре.

5. Артиљеријски поручник Илија Пажин родом из Невесиња;
– Страдао несрећним случајем 14. августа 1941. на Равној Гори.

6. Пешадијски поручник Бора Илић родом из Врања;
– Стрељан од стране комунистичке Озне по уласку партизанских јединица у Ваљево октобра 1944.

7. Пешадијски резервни потпоручник Павле Мешковић родом из Охрида;
– Умро после рата у четничкој емиграцији (Аустралија).

8. Пешадијски потпоручник Крста Кљајић родом из Слуња у Славонији;
– Погинуо у заседи коју су му поставили припадници Српског добровољачког корпуса Димитрија Љотића, јула 1943. код села Горња Црнућа у Шумадији.

9. Пешадијски резервни потпоручник Владимир Ленац родом из Загреба;
– Умро је после рата у четничкој емиграцији у Чикагу (САД).

10. Пешадијски наредник-водник Божидар Перовић родом из Славоније;
– Погинуо 1945. током босанске голготе у борби са партизанима.

11. Пешадијски наредник Божидар Денцић родом из Олова код Вишеграда;
– Непозната судбина.

12. Инжењеријски наредник Божидар Величковић, непознато;
– Непозната судбина.

13. Инжењеријски наредник Ђорђе Улман родом из Цеља у Словенији;
– Непозната судбина.

14. Жандармеријски наредник Гојко Ајваз родом из Херцеговине;
-Непозната судбина.

15. Жандармеријски наредник Ђура Станковић, непознато;
– Погинуо у селу Струганик код Мионице испред куће војводе Живојина Мишића током операције ”Михаиловић” 6. децембра 1941. штитећи штаб генерала Михаиловића од Немаца.

16. Жандармеријски поднаредник Ђура Војиновић родом из Окучана у Славонији;
– Стрељан од стране Немаца по заробљавању у кући војводе Живојина Мишића у Струганику 6. децембра 1941. заједно са мајором Словенцем Иваном Фреглом.

17. Жандармеријски поднаредник Благоје Ковач родом из Врпоља Љубомира код Требиња;
– Погинуо 1946. током потере Озне за незаробљеним четницима у Босни.

18. Жандармеријски поднаредник Никола Кордић, непознато;
– Умро после рата у четничкој емиграцији (Канада).

19. Жандармеријски поднаредник Лазар Вукмирица родом из Мокрог Поља код Книна;
– Умро после рата у четничкој емиграцији (САД).

20. Морнарички наредник Фрањо Сеничар из околине Сплита;
– Умро после рата у четничкој емиграцији (САД).

21. Пешадијски поднаредник Радован Ковачевић, непознато;
– Умро после рата у четничкој емиграцији (САД).

22. Војник Бењамин Аца Самоковлија, Јеврејин родом из Сарајева;
– Током рата променио страну и пришао партизанима. Умро је 1980их година у Смедереву.

23. Војник Милош Бабић родом из Јужне Србије (данашња БЈР Македонија)
– Погинуо у борбама против комуниста 1942. у Црној Гори.

24. Војник Лука Љумовић родом из Чачка;
– Погинуо у борби против комуниста 20. децембра 1941. на планини Јелици.

25. Војник Никола Вучковић родом из Боровца код Зајечара
– Преживео рат и дугогодишњу робију. Умро је као земљорадник у родном селу 1970.

26. Наредник Никола Марковић родом из Бозољина код Бруса.
– Преживео рат и дугогодишњу робију. Умро у Брусу 2010. године.

Фотографија је снимљена почетком маја 1941. у близини Равне Горе. Приметићете посебне капе ”калпаке” које су носили припадници Четничких јединица Југословенске војске.

На слици пуковник Драгољуб Михаиловић стоји у средини.
Са његове леве стране је мајор Миодраг Палошевић, први с десна стоји мајор Миодраг Станковић. Први с лева чучи наредник Благоје Ковач, други наредник Божа Перовић, трећи поручник Бора Илић, четврти потпоручник Владимир Ленац.

У свим земљама поносним на своју јуначку прошлост имена ових људи би била позната најширој јавности, о њима би деца учила у школама и напајала се родољубљем и идеалом служења Отаџбини и народу у најтежим временима.

Нажалост, наша данашња Република Србија остаје верна својим авнојевским коренима и потпуно игнорише чињенице које српски народ чине поносним, а ове јунаке бесмртним.

loading...