ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? МИЛАН НЕДИЋ ЈЕ ИЗДАЈНИК УПРКОС ПОМОЋИ ЈЕДНОМ БРОЈУ СРБА!

229

Први део—Предратна војна и политичка каријера Милана Недића

Након година комунизма и необјективне, пропагандне историје која је била у служби величања једне тоталитарне партије и култа личности једног хрватског комунисте, историја често буде замагљена новим слојем пропаганде—овог пута про-осовинске и антијугословенске, која такође битку бије са чињеницама. Такав је и случај са некадашњим министром војске и морнарице Краљевине Југославије и бившим армијским генералом Миланом Недићем.

Зато сматрамо да је дошло време да се објективно сагледају личност и дела појединих важних фигура српске историје, какав је свакако и Милан Недић.

Оно што пре анализе његовог историјског лика и дела треба нагласити, јесте једна историјски сасвим јасна и подробно истражена ствар—редов Милан Недић са Холокаустом није имао непосредне везе. Није Недић одговоран за убиства Јевреја, већ су то били Немци.

У појединим случајевима хапшења неколицине српских Јевреја, претеклих након почетног и највећег таласа њиховог погрома од стране немачког окупационог апарата 1941-1942, јесте учествовала поред Гестапоа и Недићева специјална полиција, у којој су били Срби и која је само формално била подређена његовој марионетској влади. Такође Недићева тајна полиција је била задужена и за управу над једним делом Бањичког логора у који су довођени таоци четници и комунисти (међу којима су биле и супруга, сестра и ћерка ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића) а који је иначе носио назив “Lager DM” по иницијалима Драже Михаиловића, као вође отпора немачкој окупацији. Ту је потребно напоменути да је таква тајна полиција била у потпуности оруђе у рукама Гестапоа делујући по њиховим наређењима. Недићева тајна полиција је била и остала фактички орган Гестапоа као његов метод продора међу дубоко неповерљиве и непријатељски настројене Србе током целокупног мандата ове марионетске владе, упркос Недићевим оштрим протестима код немачке окупационе управе да јој се такав статус промени.

Као и све комплексне личности у веома комплексним временима, није могуће Милана Недића посматрати једнодимензионално и генерализацијски, но могуће је дати одређену оцену о његовом животу и делу, ако се успоставе јасни критеријуми. Ти критеријуми једино могу бити његов однос према држави којој је као војник служио и заклетви датој њеном суверену.

Милан Недић је рођен у Гроцкој, у околини Београда 1878. Порекло породице Недић је од чувене браће Глигорија и Димитрија Недића, једних од највећих српских јунака икада из надалеко познате Битке код Чокешине (Српски Термопили) у Првом српском устанку 1804. године. Рођена браћа Милана Недића били су Милутин Недић, такође генерал југословенске војске, и Божидар Недић, потпуковник и председник предратног Удружења ратних војних инвалида.

Преко свог прадеде по мајци Николе Станојевића, Недић је био рођак са вођом покрета Збор адвокатом Димитријем Љотићем са којим је одржавао блиске контакте и кога је политички подржавао, као и са дипломатом Константином Фотићем који је био последњи посланик Краљевине Југославије у САД и велики подржавалац ђенерала Драже Михаиловића. Недић је био и ујак чувеном српском новинару, књижевнику и истакнутом следбенику Збора Станиславу Кракову.

Гимназију је завршио у Крагујевцу, и 1895. уписао је Нижу школу Војне академије. 1904. је завршио Вишу школу Војне академије, потом Генералштабну припрему ступивши на дужност у војсци. У чин мајора српске војске је унапређен 1910. године. Учествовао је у свим ратовима (Први и Други балкански, Први светски) и са одличним оценама завршио је војне школе, као и специјализацију у Француској. Током своје војне каријере, објавио је и две запажене књиге: ”Српска војска и солунска офанзива“ из 1932. и ”Српска војска на Албанској Голготи“ из 1937.

У чин потпуковника је унапређен 1913. године, а у чин пуковника 1915. током Првог светског рата са службом у генералштабу. Године 1916. је именован за ордонанс-официра краља Петра I Карађорђевића.

Међутим, оно што исувише често пренебрегава новија публицистика, неретко апологетски настројена према Милану Недићу, ваља напоменути и неколико мање пријатних чињеница.

Милан Недић је увек и на време био унапређиван, но проблем у оваквом иначе похвалном напретку у каријери јесу комформизам и каријеризам, који су у његовом случају били врло изражени. Као хедониста, огромне телесне масе, несвојствене српским официрима, Милан Недић се по природи ствари тешко кретао и држао што даље од фронта. У ратовима од 1912. па све до 1917. успевао је увек да остане на позадинским дужностима. Тек га је 1917. регент Александар, као главнокомандујући српске војске, послао на фронт ког у 5 година ратовања није видео. То се догодило најпре због неизвршења једног наређења, а понајвише зато што је одбио да учествује у Солунском процесу као сведок против свог великог пријатеља пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Тако је тек на Солунском фронту, пуковник Недић примио команду једног пука из Тимочке дивизије, али на кратко, јер је убрзо успео да се врати у позадину. О свему томе постоји подробно сведочење пуковника Јована Тришића у његовој свеобухватној студији ”О Милану Недићу”.

Након Првог светског рата, Недић се потпуно посвећује прављењу имена и каријере.

Већ 1918. именован је за начелника штаба Треће армијске области, а постао је и de facto начелник штаба Четврте армијске области пошто је на тој дужности замењивао тада већ остарелог и физички слабог генерала Божидара Јанковића. Тада су у Четвртој војној области своје војне дужности окончавали и његови рођаци Димитрије Љотић и Станислав Краков који су рат започели као чланови легендарног ђачког батаљона 1.300 каплара.

У чин дивизијског генерала унапређен је 1923. и коначно у чин армијског генерала 1930. године, када се сели у Скопље и преузима команду Треће армије. Током 1934. и 1935. године био је начелник Главног генералштаба југословенске војске да би касније био постављен за трећег члана Војног савета тадашњег министра војске и морнарице Краљевине Југославије генерала Петра Живковића.

У августу 1939. Милан Недић постаје Министар војске и морнарице Краљевине Југославије као плод договора између Драгише Цветковића и Владка Мачека.

Преко вође покрета ”Збор” и свог рођака Димитрија Љотића, Милан Недић као министар интензивира контакте са немачком тајном полицијом ”SS-Reichssicherheitshauptamt”. Пошто је у војсци и морнарици Краљевине Југославије било најстрожије забрањено бављење политиком и ширење страначке пропаганде, министар Недић је омогућио Димитрију Љотићу да илегално одштампа у војној штампарији свој забрањени политички билтен ”Збор” и дистрибуира га свим припадницима Војске Краљевине Југославије преко званичних војних курира. Кроз Милана Недића, Димитрије Љотић је свакако успевао да оствари некакав утицај на Југословенску војску и поред серије потпуних дебакла његове странке на изборима. Министар Недић је везу са Љотићем одржавао и преко начелника свог министарства пуковника Милоша Масаловића који био Љотићев близак пријатељ и по окупацији истакнути Збораш.

Пре него што кажемо нешто више о најконтроверзнијем делу каријере Милана Недића, треба расветлити политички контекст који је претходио окупацији Краљевине Југославије и нагласити какве политичке опције су биле најпопуларније у редовима највећг српског народа пред Други светски рат.

Краљевина Југославија је иначе уз све мане била појам слободе и демократије континенталне Европе тог времена. Парламентарна листа Југословенске радикалне заједнице др Милана Стојадиновића је поново убедљиво победила на изборима 1938. године. Стојадиновић политички није желео никакав компромис са Хрватима и стварање Бановине Хрватске. Трудио се да их задовољи само конкордатом који је претходно преговарао са Ватиканом, знајући да је Ватикан кључ хрватске послушности и лојалности.

Милан Стојадиновић је заправо настојао да обезбеди што бољу позицију за српски народ, посебно прекодринске Србе, пред бурним искушењима која су долазила—најпре кроз споразум са Италијом, а касније и са Немачком са којом се након Аншлуса Краљевина Југославија већ граничила.

Уследила је брза реакција кнеза Павла Карађорђевића и њему блиских Британаца у виду државног удара односно смене, па хапшења актуелног председника владе др Милана Стојадиновића у фебруару 1939, затим постизања споразума Цветковић-Мачек у августу 1939. и неуставног оснивања Бановине Хрватске обичном уредбом владе. Наиме, Британци су сматрали да приликом придобијања Југославије за своју антиосовинску политику мора да се реши на било какав начин и хрватско питање како би се Хрвати за ту борбу приволели кроз излазак у сусрет њиховим максималистичким територијалним захтевима.

Колико се испоставила лошом ова политичка процена кнеза Павла и Британаца, довољно говори и кључан допринос баш тако накарадно створене Бановине Хрватске и њене водеће политичке снаге Хрватске сељачке странке којој је било допуштено и стварање наоружане партијске милиције тзв. Сељачке и Грађанске заштите. Та наоружана страначка милиција одмах након 27. марта се сврстала на осовинску страну и заједно са странком играла кључну улогу у оснивању монструозне Независне државе Хрватске.

На крају су под утицајем Владка Мачека и сам кнез Павле и Драгиша Цветковић променили свој британски курс и, на згражавање српског народа у оквиру Краљевине Југославије, потписали укидање војне неутралности и њено приступање Тројном пакту Сила осовине—нацистичке Немачке, фашистичке Италије и империјалистичког Јапана. Због свега што се догодило Милану Стојадиновићу, такође због оснивања неуставне Бановине Хрватске и због утицаја СПЦ, Српског културног клуба академика Слободана Јовановића, уследио је војни удар 27. марта 1941. и масовна готово плебисцитарна подршка српског народа том догађају, каква се не памти у историји.

У свом том развоју догађаја, Милан Недић је тада, а нарочито после његове посете Берлину 1939, припадао мањинској групи југословенских официра која је била прогермански расположена, насупрот далеко већинском опредељењу међу официрским кором за традиционалне западне савезнике.

Италијанска инвазија Грчке октобра 1940. представљала је велики проблем за Краљевину Југославију, јер грчком капитулацијом се пресеца приступ Солуну и његовој луци, што је био основ свих југословенских одбрамбених планова. Један део луке Солун је још пре Првог светског рата по споразуму припадао краљевини Србији, а пут између Ђевђелије у јужној Србији и Солуна за српске возове и друмска возила био је у статусу екстериторијалности док је српски део луке била бесцаринска зона (Јосип Броз Тито је раскинуо тај уговор са Грчком).

По нападу Италије на Краљевину Грчку, одмах је одржан састанак између регента кнеза Павла, председника владе Драгише Цветковића, министра спољних послова Александра Цинцар-Марковића, министра војске и морнарице Милана Недића, начелника Главног генералштаба Петра Косића и министра двора Милана Антића. Кнез Павле је захтевао од генерала Недића да генералштабу нареди израду плана за могући напад на леви бок италијанских снага у Грчкој за случај да се Италијани приближе заузимању Солуна. Међутим, Недић је уместо плана, 1. новембра 1940. доставио кнезу Павлу и премијеру Драгиши Цветковићу један меморандум са његовим личним ставовима.

Свестан тешког стратегијског положаја Југославије и обузет дефетизмом после слома Француске, Недић се залагао против војне акције у Грчкој, што је нарочито погодило млађе југословенске официре међу којима су се многи припремали да се добровољно ставе на располагање грчкој војсци која је почела неочекивано успешно да излази на крај са италијанском инвазијом.

Недић је у меморандуму предложио прекидање политике неутралности, прикључење Југославије Силама осовине и заједничко заузимање Солуна. Овај меморандум је садржао спољнополитичке идеје Димитрија Љотића које је Недић већ илегално дистрибуирао југословенским трупама кроз Љотићев билтен. Најжешће борбе између италијанских и грчких снага су се водиле уз нашу јужну границу, а кнез Павле наређује генералу Недићу да пошаље 100.000 војника у реон Битоља и Струмице у јужној Србији, но овај одбија то наређење. Уз то, 5. новембра 1940. три италијанска бомбардера бомбардују Битољ где у близини железничке станице и официрског дома убијају 9 цивила, а рањавају 20.

Љут због Недићеве непослушности, дефетизма и пропагирања нечињења, као и због његовог отвореног сврставања уз Немачку Адолфа Хитлера, Недић је смењен са дужности 6. новембра 1940. Пошто су том приликом утврђене његове непосредне везе са Љотићем, као и незаконито растурање и штампање Љотићеве политичке пропаганде тј. билтена у штампарији Министарства војске, Недић је стављен под војну присмотру. Због овог инцидента са Војском Краљевине Југославије, Збор је забрањен, сам Димитрије Љотић је стављен у кућни притвор, док су виђенији чланови Збора похапшени јер је постојала сумња да са генералом Недићем и групом прогерманских официра припремају заверу и преузимање власти у Београду попут генерала Антонескуа у Букурешту.

loading...