“НИКАД ВИШЕ 1916” И КАПИТУЛАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕ И ЊЕНА АУСТРОУГАРСКА ОКУПАЦИЈА

51

Када би Милова пропагандна коњица оличена у дукљанским монтенегринима мало размислила уместо плаката и парола “Никад више 1918” којима нас засипају, много би им било боље да су поставили “Никад више 1916″ јер је заправо тај догађај и потписивање капитулације Црне Горе из јануара 1916. године довело до догађаја из 1918. и организовања Велике народне скупштине Српског народа у Подгорици, коју многи зову “Подгоричком скупштином”.

Крај Краљевине Црне Горе као суверене државе је формално и практично отпочео преговорима о примирју са Аустро-угарском, а потом одлуком Владе Црне Горе да потпише акт о капитулацији и изађе из рата 1916. године одбијајући да се придружи Српској војсци и Савезницима на Крфу. Након безуспешних преговора о примирју, Одредбе о полагању оружја, са црногорске стране, потписали су 25. јануара 1916. око 18 часова бригадир Јово Бећир и командир Петар Ломпар. Испред Аустроугарске армије документ су потписали генерал Виктор Вебер и генералштабни мајор Шупич; потписивању су присуствовали и мајори Густав Хубка и др Праунсбергер.

Овај чин је Краљевину Црну Гору довео у ранг поражених држава што је довело до тога да Французи ухапсе њеног краља Николу и држе га у кућном притвору у Француској до краја рата. Иако режимска историографија у Црној Гори избегава да пише о томе, Црна Горе се више није водила као савезничка држава, већ као земља која је поражена и која је изашла из рата потписујући капитулацију са Аустроугарском.

Из оваквог стања је произишао систем који је заведен у Црној Гори након потписивања безусловне капитулације Аустроугарске 3. новембра 1918. године и победе Савезника и Краљевине Србије. Тако је дошло до тога да територија некадашње Краљевине Црне Горе буде предата на управу савезничким трупама пошто је она 1916. постала саставни део аустроугарске територије. На пример, краљевинама Белгији и Србији се то није догодило јер су оне, иако окупиране, опстале у рату. Извеле су своју војску, владу и своје краљеве из земље, и никада нису потписале никакав документ о капитулацији.

Најкраће речено, Краљевина Црна Гора је ушла у Први светски рат као савезничка држава, али је понашањем њеног суверена краља Николе који одбија да се прикључи Савезницима и несрећном одлуком о капитуацији из јануара 1916. године, дошла до тога да на крају рата буде третирана као поражена држава под управом сила победница. Као поражена држава, са краљем и владом у егзилу и савезничком притвору, којима силе победнице нису дозволиле повратак, Црна Гора је је имала опцију или да њен народ сам изабере нову власт или да остане под управом сила победница.

Тако смо и дошли до тзв. Подгоричке скупштине, најдемократскије изабране у историји Црне Горе. Избори за Велику народну скупштину 1918. године и њене одлуке нису биле узрок фактичког краја Краљевине Црне Горе, већ последица њене капитулације и потеза њеног суверена. Једноставно речено, да није било потписивања капитулације од званичних представника власти краљевине Црне Горе 1916. не би било ни “Подгоричке скупштине“.

На слици видите долазак из Подгорице аутомобила са белом заставом црногорске делегације краља Николе на неуспешне преговоре о примирју који су непосредно довели до капитулације (снимак направљен у близини Ријеке Црнојевића, покрај пута су аустроугарски војници).

loading...