РУСИ СЕ НИКАД НЕ ПРЕДАЈУ: “ЈУРИШ МРТВАЦА“ ЗАУСТАВИО НЕМАЧКУ ОФАНЗИВУ, И ДАН ДАНАС СЕ ПРЕПРИЧАВА

608

Постоје неки људи чија су херојства толико велика да би о њима требало учити у школама. Али, времена су (била) таква, да су се и велики заборавили. Мали често имају обичај да то ураде како би они избили у први план. Ово је једна чудесна прича о великима. О којима нас ама баш ништа нису учили у школама.

Осовец. Тако су име дали једној тврђави, на реки Бобри, у месташцу Осовице. Сада је то Пољска, али у време када ова прича почиње, то је био западни део Руског царства. Тврђава је била баш ту смештена јер је баш ту пролазио један врло згодан пут којим би се, пречицом, могло упасти у Русију, ако би каква војска желела да то учини.

Немци су то пожелели да искористе већ на почетку Великог рата, али су налетели на прилично одлучан отпор посаде тврђаве, те су сачекали да зима прође и крену одлучније 1915. Било им је важно да је освоје, не само зато што им се хтело, већ зато што је та пречица била једина којом би озбиљно могли да доведу у питање руску ситуацију на читавом фронту. А около тврђаве се није могло – мочварно земљиште није дозвољавало масовне проласке, па је једини пут био управо пут – који је водио кроз утврђење.

У тврђави је био 226. Земљански пук руске војске, нешто мало милиције и неколико десетина војника који су опслуживали артиљерију. Онај пук, тај 226, регрутован је из околине Вороњежа. То вам је један прилично занимљив руски град, нама међу најближима, када се километри узму у обзир. Вороњешци који су бранили Осовец, међутим, нису ни могли да претпоставе шта им следи у 1915.

Када је један немачки преговарач, носећи белу заставу, предложио да окупатор откупи тврђаву за пола милиона рајхсмарака, „јер им је то драже, него да потроше исти толики новац на гранате, које ће за 48 сати потпуно уништити тврђаву, ма колико се причало да је чврсто саграђена“, руски генерал Свечников му је понудио следеће: „Буди ти код нас током тих 48 сати. Ако тврђава и даље буде на свом месту после тих 48 сати, обесићу вас. А ако тврђава за тих 48 сати падне у ваше руке, молим Вас, обесите Ви мене. Новац ме не занима“.

У јануару су почели напади. Спорадични, са надом да ће се Руси предати. Није им падало на памет. Ушли би пред зору у гарнизонску цркву, помолили се да преживе и тај дан, а онда ишли на положаје. Сваког дана. Због њих је, уосталом, и постојала.

Трећег фебруара Немци су кренули у јуриш. Бројнији, мислили су „лако ћемо, има нас више него у септембру 1914“. Пет дана су пет пута малобројнији Руси држали предње ровове, не попуштајући. Када су одступили у други ред, због огромног притиска непријатеља, и ту се успешно држали, 25. марта је настао пакао.

Немци су довезли и огромне топове, чак четири „дебеле Берте“ чија је граната са пречником од 42 цм могла да лети 14 километара и, приликом удара, убијала све живо, а правила кратер дубок више од четири метра, а са пречником од 10,5 метара. Имали су и 16 цеви за гранате од 30,5 цм, и 16 топова за гранате пречника 21 цм, ма… имали су све укупно 68 комада „тешке артиљерије“, а уз ту опсадну имали су и ону „обичну“, која обично и прати пешадију.

У првих неколико дана језиве канонаде, на тврђаву је пало више од 200.000 граната. Горело је све од дрвета, урушено све саграђено од цигала, али – само утврђење, саздано од огромних бетонских наслага, одолевало је. Као и војска у њему, ма колико се њено бројно стање смањивало из часа у час, јер живот у паклу и није могућ.

Уместо 48 сати, тврђава је одолела дуже. Прво двоструко дуже. Па петоструко дуже. Па уместо 48 сати – издржала је 48 дана. Издржала је… 190 дана.

Све док 24. јула, усамљеним, исцрпљеним бранитељима, након више од 400.000 пројектила, које су на њих бацали и авиони и дирижабли, није послата смрт. Зелене боје.Немци су засули Осовец бојним отровом.

Смеша хлора и брома испаљена је у 30-ак хиљада граната. За тили час, тамно зелени дим надвијао се 12 до 15 метара од тла до изнад тврђаве, ширина му је била осам километара, а у дубину је отровни дим отишао чак 20 километара.

Све што се нашло на отвореном – умрло је у ужасним мукама. Лишће је отпадало са грана. Трава је поцрнела.

Ту није био крај ужасу. Немачка артиљерија је изнова „обичним“ гранатама засула Осовец, а онда су окупатори, са гас-маскама које Руси нису имали, кренули да и званично заузуму утврђење.

Дванаест немачких батаљона, око седам хиљада војника, корачало је поносно ка свом плену. „Све је готово, коначно“, била је сигурно најчешћа мисао у тој огромној линији.Само…Око шездесетак Руса, са завојима преко лица, окрвављених очију и ранама на рукама – одједном је истрчало њима у сусрет. У јуриш.

Угледавши тај „јуриш мртваца“, о коме нас никада нису учили у школама, седам хиљада Немаца је почело да у паници бежи.Толико су били унезверени призором, да су једни газили преко других, трећи се набијали на сопствене жичане ограде, а они преживели, уплашени, одједном су осетили како и по њима пљуште гранате. Било је утврђењу још живих Руса, који су и тог, као и свих претходних 189 дана, јутро почели у гарнизонској цркви. Или ономе што је од ње остало.

Тврђава је издржала. Осовец није пао, послужио је сврси. Немци су одустали од инвазије тим правцем, па је неколико дана касније стигло наређење из команде руске армије да се утврђење дигне у ваздух, како непријатељу, једног дана, не би пало у руке.

И, преживели су све минирали. Осовец је, скоро цео, отишао у ваздух. А ова прича – у легенду. Одакле је стигла право пред вас. Не да бисте нешто научили, већ да бисте се охрабрили.Јер, која год сила да је наспрам вас, ту негде, у вама или покрај вас, лежи нека ваша мала црква, у којој ћете увек наћи снагу за дан који вас чека.

Па, посетите је. Због вас и постоји.
Д.К.

ИЗВОР:Alo

loading...