ИСТИНИТА ПРИЧА НОВИНАРКЕ:Страх ми никад неће дозволити да се тамо вратим

67
ШУМСКА МАЈКА
ШУМСКА МАЈКА

Јој Боже, 21. век – помислих. – А у 21. веку ја идем у шуму да тражим шумску влашку бабу која не постоји

– Иди у шуму у на истоку Србије и пронађи Шумску мајку, Муму Падурии, митско биће из влашке магије које насмрт плаши људе у сенци високих букви – рекао ми је уредник.

– Па овај је стварно будала – помислила сам, и рекла му све у лице:

– Каква сјајна идеја, уредниче.

Тада нисам ни слутила да ћу отприлике 24 сата касније заиста тамо, дубоко у шуми Источне Србије, упознати чувену Шумску мајку, Муму Падурии, страшну вештицу из предања Влаха…

Док смо се колега и ја приближавали Кладову, читала сам на мобилном о страшној судбини двојице ловаца и помињању “шумске мајке”:

“Између зајечарских села Вратарница и Заграђе у размаку од неколико сати преминула су двојица ловаца, обојица из Зајечара.

Најпре је један умро дежурајући на чеки, а онда је други доживео инфаркт и на месту остао мртав.

Мештани околних села мисле да је у питању влашка магија, у коју верују становници источне Србије, нарочито зато што се овај трагични догађај одиграо у шуми.

Људи су заплашени овим несвакидашњим догађајем. Никад се није догодило у овом крају да два човека напрасно умру, и то у готово исто време на истом месту. Многи ову трагедију повезују са Шумском Мајком.

Врховно влашко божанство је Велика Мајка или Шумска Мајка – Мума Падури, која влада земљом – прича наш саговорник из оближњег села и додаје:

– Она живи у шуми, а на пропланке излази у дугој хаљини и расплетене косе. Лепа је као богиња, али неретко се указује и као одрпана старица. Њен први помоћник је Тартор. Верује се да њих двоје у летњим ноћима играју и певају, а некад у своје коло увуку и смртнике.”

– Јој Боже, 21. век – помислих. – А у 21. веку ја идем у шуму да тражим шумску влашку бабу која не постоји. Требало је дефинитивно да се окушам као стјуардеса.

Ок, стигли смо. Шума између Кладова и Зајечара. Велика шума. Мало сам “истрипована”, морам да признам. Београдско сам дете и знам шта је шума, али не ова шума овде.

Каже ми колега да је овај део Србије у којем се тренутно налазимо највеће ненасељено подручје у целој Европи. Хиљаде и хиљаде хектара, без живе душе. Само шуме, брда, планине, шуме, потоци, шуме, реке и, ако нисам поменула, шуме…

– Па идеално место за шумску мајку – шалим се у мислима сама са собом, покушавајући да одагнам црвића страха који ми се увукао под капут.

Колега фотограф инсистира да уђемо дубоко у шуму, како би направио боље фотографије. Светло нешто, откуд ја знам…

– А и веће су шансе да тамо нађемо шумску мајку – каже ми, и обоје умиремо од смеха.

А онда се погледамо и схватимо да нам уопште није свеједно што смо у овој шуметини, 100 километара далеко од било чега.

Што дубље залазимо у шуму, осећај је све другачији. Као да је ово потпуно други свет. Друга планета. Ни налик ономе у чему живимо. Нешто исконско, нешто велико, нешто чисто и сурово обитава овде.

Али нека чудна ствар… Нешто није у реду… Окрећем се, видим колегу који гледа у мене.

– Је л овде…

– Тишина – прекида ме он.

– Потпуна – додајем.

И заиста: у срцу шуме, далеко од света, далеко од свега што зовем својим или туђим, влада страховита, неподношљива тишина. Загађење буком? Ма какви. Пробајте мало ово: коса ће вам се дићи на глави.

Сећам се нечег што сам негде прочитала: “брадати грчки бог Пан, мушкарац с козјим ногама и фрулом у шакама, лута вечито мирно шумама и свира свој дрвени инструмент. Звук који притом настаје ниједан човек не може да чује, нити жена, а који га чује, или она, то је пропаст његова ил њена”.

Паника, страх назван у част бога Пана, оно је што ми се полако увлачи у кости. Чист, непрозиран, изненадан, осећај великог ужаса, који обузима тако јако да спречава сваку логику и разум да постоји. Анксиозност, клецање колена и стискање у стомаку, потреба да се не буде овде.

У шуми је и даље огромна, монументална тишина. Ништа не чујем, осим звука мог дисања. Осећам да ме је облио хладан зној. Одједном, као да ме је нешто ухватило за срце и пустило га, у тренутку.

Апсолутна тишина, то је звук Панове фруле. То је музика која рађа моју панику. Ритам уз који сад игра моје срце, боље рећи стиска се.

Почињем да ходам другачије. Обазривије. Лишће које је под мојим ногама мање шушти. Као да не додирујем траву по којој ходам.

Изненада, хвата ме слабост нека… Наслањам се на дрво, да одморим мало. Задихала сам се. Испод дрвета, шумски извор. Поред, савршена бара. Велика, глатка, непомична.

Нешто ме вуче да се ту огледам, у том природном огледалу. Нагињем се, и шокирана сам оним што видим. Ја, а нисам ја. Измештена из свог природног станишта бетона и метала, уплашена до смрти, осећам фундаментално треперење за које претпостављам да сам осетила кад сам се рађала, и знам да ћу га осетити кад будем умирала.

Гледам себе, у одразу који се оцртава у бари, а видим неког другог. У моменту страха од смрти, кад ми кроз кости пролази свест о сопственом (не)постојању, у одразу видим њу – Шумску мајку, Муму Падурии. Гледам је, то јест гледам себе, и видим своју смрт, схватам да она није у будућности, него у неком будућем “сада”.

Шумска мајка (ја) ми шапуће “Копил (дете), о смрти се не размишља, нити се помиње. Јер зашто говорити о ономе о чему не може да се говори? Сав говор подразумева постојање, а смрт је непостојање, бесконачно, трајно и неумољиво. Говорити о смрти је… Па, неозбиљно, узалудно… Плавокосо дете…”

Сећам се речи које сам прочитала: “Она живи у шуми, а на пропланке излази у дугој хаљини и расплетене косе. Лепа је као богиња, али неретко се указује и као одрпана старица”.

То сам ја, сада млада лепа као богиња, а већ у неком другом “сада” одрпана, пропала старица. Мума Падурии, Јелена, свеједно.

Смрт је у свима нама, клица која чека свој час, да нарасте и одведе нас у бесповрат, у неизрециво. То сам научила, или боље речено, тога сам се сетила у дубокој шуми, у Источној Србији. И успут сам гледала у очи Шумске Мајке.

Бонус: Атмосферу коју сам покушала да вам дочарам успешно је у музику претворила група “Мартолеа”, у песми “Мума Падурии”, односно “Шумска мајка”:

ПОГЛЕДАЈТЕ:

loading...