ČINJENICE O PATRIJARHU PAVLU KOJE ĆE VAS ODUŠEVITI: Blaženopočivši Patrijarh srpski G. Pavle (1914–2009) – Mali čovek pred Bogom

116

„Živeo je više na nebu nego na hlebu”,
vladika Lavrentije o patrijarhu Pavlu

Polazeći s jednog na drugi kraj Amerike, iz Los Anđelesa u Čikago, u leto 1992. godine, dok je bio u misiji povratka u kanonsko jedinstvo Srpske pravoslavne crkve njenih (američkih) otcepljenih eparhija, Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle zavrnu mantiju i uđe u vode Tihog okeana.

Postoja tako neko vreme, zagledan u daljinu, na momente upirući molitveno pogled i u visinu, a onda se sagnu i iz vode uze dva bela kamenčića, poljubi ih i stavi u džep, potom se prekrsti i krenu prema kolima koja su ga nedaleko odatle čekala. Jedan od agenata američkog FBI-ja (Federalnog istražnog biroa), koji su bili u obezbeđenju, zadivljen pobožnošću čoveka krotkog i malog po rastu, a očigledne smernosti i duhovne uzvišenosti, priđe, kleknu na kolena i poljubi ruku srpskom patrijarhu, izustivši naglas: „Ovo je svetac koji hoda!”

Pavle
Iskušenik Gojko Stojčević zamonašio se uoči Blagovesti 1948. godine u manastiru Blagoveštenju. Dobio je monaško ime Pavle. Ime koje je potom na svaki način nastojao da opravda, sledeći misionarski put, reči i delo onoga po kome je dobio ime – Svetog apostola Pavla. Srodio se sa imenom svojim, i po samom etimološkom značenju imena Pavle: latinski Paulus i grčki Paulos, u prevodu – mali čovek, prema hrišćanskom značenju – mali pred Bogom. A ko je mali pred Bogom, taj je, u stvari – veliki.

Patrijarh
Izborno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve održano je 1. decembra 1990. godine, u Patrijaršijskom dvoru u Beogradu. Saborom je predsedavao najstariji arhijerej Srpske pravoslavne crkve po posvećenju Njegovo visokopreosveštenstvo mitropolit dabrobosanski Vladislav. A zasedanju su prisustvovali svi arhijereji, osim episkopa srednjozapadnoameričkog Firmilijana, koji je glasao preko posrednika. Tako je svih 25 arhijereja učestvovalo u glasanju.

Shodno Ustavu Srpske pravoslavne crkve, svaki od članova Sabora (svaki vladika) trebalo je da zaokruži po tri kandidata od onih koji ispunjavaju potrebne uslove, a za koje smatra da mogu da budu kandidati za patrijarha. U trojnu kandidaturu mogli su da uđu samo oni koji dobiju više od polovine glasova članova Izbornog sabora, a to je značilo da se za njih izjasnilo najmanje 13 vladika.

U prvom krugu glasanja rezultat je bio sledeći: episkop šumadijski Sava dobio je 16 glasova, episkop žički Stefan 13 glasova, episkop raško-prizrenski Pavle 11 glasova, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan i episkop banatski Amfilohije po 8 glasova… Dakle, u prvom krugu dobijena su samo dva kandidata: episkop šumadijski Sava i episkop žički Stefan. Trebalo je dobiti i trećeg kandidata. Pristupilo se iznova glasanju. Opet nije bilo trećeg kandidata s natpolovičnom većinom glasova.

Ponavljalo se tako, bezuspešno, glasanje nekoliko puta. A onda se neko od vladika doseti: „Ajmo, ljudi, da biramo Pavla!” Na to je Pavle žurno ustao sa svog mesta i učinio metaniju, bacivši se na pod ispred vladika: „Nemojte, braćo, mene, kumim vas Bogom, nisam dostojan, a osim toga imam šećer (u krvi)!” Ali, molbe njegove vladike ne poslušaše. I tako, tek u devetom krugu glasanja izabran je treći kandidat. Bio je to episkop raško-prizrenski Pavle, sa 20 dobijenih glasova.

Usledio je, potom, izbor patrijarha među trojicom kandidata, na apostolski način, žrebom. Dešavalo se to u pridvornom hramu Svetog Simeona Mirotočivog. U opštoj molitvenoj atmosferi, visokoprepodobni arhimandrit Antonije (Đurđević), nastojatelj manastira Tronoše, oblači epitrahilj, metaniše pred celivajućom ikonom Spasitelja i Presvete Bogorodice, ulazi u oltar, metaniše pred svetim Prestolom i celiva sveti Presto i Jevanđelje. Upire pogled prema nebu, zatim sa Jevanđelja uzima tri zapečaćena istovetna koverta s imenima trojice kandidata za patrijarha srpskog, premeće ih nekoliko puta, a onda jedan od njih predaje načelstvujućem Izbornog sabora mitropolitu dabrobosanskom Vladislavu.

Mitropolit Vladislav, stavši na svete dveri, pokazuje zapečaćeni koverat, potom ga otvara i onda svečano saopštava: „Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski je episkop raško-prizrenski Pavle.” Vladika Pavle po izboru za episkopa raško-prizrenskog, 1957. godine

Hrišćanstvo
„…Ne znači to, niti hrišćanstvo znači takvu ljubav prema neprijateljima, da kažemo: Odi, brate! – da ga zagrlimo, a on da nas ubije. To nije emocija. To je stav evanđelski, koji treba da utiče na nas da ostanemo ljudi. To znači, što naš narod kaže: „Kad je puška ti je, puška mi je, kome Bog i sreća junačka!”

Ali, ako je njemu izbačena puška iz ruku, ako je nemoćan, vaditi mu oči, seći glavu, masakrirati ga, e, to ni po koju cenu! Nema toga interesa koji bi to mogao dozvoliti i opravdati, bez obzira šta drugi rade. Ti koji to tako rade su zločinci. A šta ćemo biti mi ako na to istom merom odgovorimo?!

Takođe, ja često pominjem slučaj jedne proste žene s Kosova. Deca su joj odrasla i otišla. Ostala je sama sa mužem. Posade njih dvoje voće na svojoj zemlji. Ali, komšije to noću počupaju. Kada su to ujutru videli, požale se drugim komšijama. Ove komšije im kažu: „I oni su sad posadili voće, uzmite pa i vi njima počupajte.” Na to će ova žena: „Mi to njima nećemo.” „Kako nećete?! Oni su vama počupali, šta sad tu ima drugo, nego da i vi njima počupate?!” Na ove reči, žena upita: „Je l’ to dobro što su oni nama uradili?” „Nije”, odgovoriše komšije. „E, pa po čemu će biti dobro ako i mi njima to isto učinimo?!”…

Narod
Gojko Stojčević kao Bogoslovskog fakulteta (desno, u matilu) na Terazijama, u Beogradu, 1937. godine

…U jesen 1992. godine Njegova svetost poziva i moli srpski narod u istočnoj Bosni da propusti konvoj pomoći muslimanima u Srebrenici. Srbi su bili ljuti što međunarodne humanitarne organizacije pomažu uglavnom muslimane i Hrvate, a pri tom neće da vide i njihova stradanja i njihove patnje. Patrijarh ih razume, ali ih roditeljski opominje da taj revolt ne iskazuju sputavanjem pomoći drugima, s druge strane fronta, jer i oni su – ljudi.

Piše Njegova svetost:
„Očinski molim srpski narod u Skelanima na Drini da oslobode prolaz konvoju međunarodne humanitarne pomoći, namenjene Srebrenici. Ako i mislite da je takva pomoć preča vama i vašim postradalim porodicama, radije za sada pretrpite nepravdu nego da je vi činite drugima, vašoj braći druge vere, ali jednako nesrećnoj kao i vi.

Budimo svi ljudi, deca Božja, i uzdajmo se više u Njegovu pravdu nego u svoj gnev, ma koliko se on činio opravdanim. U ime jevanđelske ljubavi Božje i naše Svete Crkve koja je propoveda, šaljem vam svoj blagoslov sa verom da će pomoć stići i vašem stradanju ako se na zlo ne odgovara zlim, već se i u najtežim iskušenjima ponesemo kao hrišćanski, svetosavski narod.

U svakodnevnim molitvama za vas Patrijarh srpski PAVLE”

(Patrijarh je pismo sam otkucao na mehaničkoj pisaćoj mašini i sam ga svojeručno ispravio.) Episkop braničevski Hrizostom i raško-prizrenski Pavle s arhimandritom dr Justinom Popovićem pre polazak iz manastira Ćelija 1967. godine (zdesna nalevo)

Čovek
Beograđani su patrijarha Pavla često sretali na ulici, u tramvaju, u gradskom autobusu… Jednom prilikom, dok je sam išao uzbrdo trotoarom Ulice kralja Petra, u kojoj je sedište Patrijaršije, sustiže ga, u najnovijem modelu „mercedesa”, poznati sveštenik jedne od najpoznatijih beogradskih crkava. Zaustavio je automobil, izašao i obratio se patrijarhu:

– Vaša Svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba…
Patrijarh ne htede da ga odbije, uđe i sede. Čim krenuše, videvši kako raskošno izgleda ovaj automobil, upita ga patrijarh:
– A, je l’ te, oče, čiji je ovo auto?
– Moj, Vaša Svetosti! – kao da se pohvali protojerej.
– Stanite! – zapovedi patrijarh Pavle.
Izađe, prekrsti se i reče svešteniku:
– Neka vam je Bog u pomoći!

Lajkujte, podelite ili pošaljite tekst Vašim prijateljima!

loading...