JЕЗИК У ДУБРОВАЧКОЈ РЕПУБЛИЦИ

160

Латински је био званични језик Дубровачке републике, али велики број Дубровчана је био словенског поријекла и није разумио овај језик.

У Дубровнику је био раширен и „словенски“ језик. Обично се данас здраво за готово узима да је овај језик био хрватски, но да ли је баш тако.

Рецимо имамо документ Малог вијећа 1419. у којем се они захваљују извјесном Феликсу Петанчићу зато што је овај превео једну булу, међутим ту се не каже на је он булу превео на хрватски или на словенски језик, већ се јасно каже српски (in lingua serviana). Из 1560. имамо то да је извјесни Марин превео писмо Дубровчанина Антонија Миловановића на италијански јер је оригинално писмо написано на српском (sermone serviano). Сличну ситуацију имамо и 1595. када је Франо Габриелу превео писмо „ex sermone serviano in italum“.

За тестамент Дубровчанина Матка Влахушића имамо да је „scriptum idiomate et caractere serviano“. Као најјачи доказ да је дубровачки словенски језик био уствари српски, наводимо и примјер свештеника Николе Фиоровића. Његов тестамент је 1601.састављен у Дубровнику, а дубровачки канцелар је примијетио да је тестамент написан „caractere slavo seu serviano“ тј. словима словенским ИЛИ српским, дакле јасно се говори да је словенски језик уствари српски. Будући да се овдје посебно истичу српска слова, јасно се закључује да је ту ријеч о ћирилици. У канцеларији Дубровачке републике постојао је и канцелар за словенски тј. српски језик.

Када је султан Селим II обавијестио Дубровчане да је ступио на османски трон, Дубровчани су расправљали да ли да одговор пошаљу на италијанском или на српском, али су се одлучили за српски (de dando dictum responsum in sermone serviano). Дакле, из свега овога видимо који се језик користио у Дубровачкој републици.

loading...