Prvi istoričari uživanja u duvanu – Maje (2000. godina p.n.e – 900 godina n.e.)

99

Civilizacija Maja ostala je poznata po čudesnoj arhitekturi, neverovatno naprednoj zemljoradnji, mističnom kalendaru koji smo već nekoliko puta protumačili kao validan dokaz apokalipse koja samo što nije, ali i izuzetnoj duhovnosti i sistemu verovanja.

Duvan je bio slavljen u okviru religijskih krvavih kultova: smatralo se da je čovečanstvo nastalo od bogovske krvi i da je na čoveku da kroz različite rituale krv vrati bogovima. Neretko bi sakatili delove tela i potom palili tkaninu na kojoj bi nakapala krv. Dim koji bi tom prilikom nastao bio je način “razmene” između zemaljskog sveta i sveta bogova.

Kada im se baš i nije dalo da krvare u religijske svrhe, pušili su. Dim je igrao skoro jednaku ulogu i pušenje je bilo oblik molitve.

Maje su prve prikazale duvan u umetnosti i tako su i prvi hroničari uživanja u ovoj biljci. To su zaista prečudni prikazi: od čovekolikih majmuna do skvrčenih stvorenja koji sede na koži jaguara dok se igraju sa nekakvim gušterom – a svi uživaju u onome što liči na današnju cigaru.

Lule mira američkih starosedelaca (Severna Amerika, oko 1200. godine)
Ono što nazivamo lulama mira baš i nije najtačniji naziv. U pitanju su ceremonijalne lule koje su se koristile u različitim religijskim obredima, prilikom davanja zaveta, ali i sklapanja zvaničnih ugovora ili mirovnih sporazuma. One su upotrebi i danas.

Verovalo se da dim prenosi poruke i dobru volju velikom stvaraocu ili duhovima, te da se deljenjem lule zapravo zvaniči postignut dogovor – i na zemlji i “sa druge strane”.

Civilizacija Asteka i duvan (1400-1500. godine)

Još jedna civilizacija koju nisam želeo da ispustim u ovom istorijskom pregledu: Asteci. Pušili su radi očuvanja zdravlja, uživanja i naravno – iz religijskih razloga. Bili su dosta ratoboran narod i izgleda da su od Maja nasledili fascinaciju ukrasnim perima, duvanom, i krvavim ritualima.

Zanimljivo je da su Asteci zapravo proučavali lekovito dejstvo biljaka i koristili duvan u medicinske svrhe. Na primer, jedna vrsta čaja od duvana koristila se za lečenje gihta.

Ali ono što Asteke čini kul u ovoj priči je njihova boginja Cihuacoatl. Prema knjizi Erika Bernsa, “Dim bogova: socijalna istorija duvana”, njeno telo bilo je sačinjeno od listova duvana. Kada je sveštenik prinosio ljudsku žrtvu ovoj boginji, nosio je sa sobom duvan kao simbol božanskog.

Takođe, ratnicima su neposredno pre bitke duvali dim u lice i pozivali ih da prihvate “demonski bes” i ubace se u taj euforičan-sam-jer-idem-da-ubijam fazon. Čudan oblik pasivnog pušenja, zaista.Asteci podižu hedonizam na novi nivo: duvan se počeo nuditi na raskošnim gozbama kao neka vrsta aperitiva. Pušilo se i u toku obeda, a ostaci su se davali sirotinji ili kao neka vrsta napojnice slugama.

loading...