(VIDEO)UHVAĆEN JE SA 19, A PUŠTEN KAD JE IMAO 74 GODINE: Sudbina poslednjeg ratnog zatvorenika u Rusiji bila je stravična!

366

Života gotovo da i nije imao. S obzirom da je većinu vremena proveo u izolaciji nije imao osećaj protoka vremena.

Jedan ratni zarobljenik je pušten iz Rusije 2000. godine.

Iako bi većina tako pretpostavila, on nije bio uhvaćen i zatočen osamdesetih tokom poslednjeg ruskog “pravog” rata tog doba – onog u Avganistanu.

Bio je zatočen, piše Vintage News, u sovjetskoj (kasnije ruskoj) psihijatrijskoj bolnici – od Drugog svetskog rata. Ime mu je bilo Andraš Toma, a bio je poslednji ratni zarobljenik iz toga rata.

Sovjeti su takve neprijatelje često smeštali u “psihijatrijske bolnice” koje su, realno, zapravo bile neodržavani sanatorijumi. Tokom šezdesetih i sedamdesetih režim je tamo trpao zatvorenike, ratne zarobljenike i sve one koji su se na neki način bunili protiv vlasti.

Prvi je razlog bila kazna. Zatvoriti ljude koji nisu psihički bolesni skupa s mnogima koji su imali ozbiljne probleme, pa i poremećaje koji se često manifestuju agresijom. Borbe su se onda vodile oko svega – hrane ili bilo koje druge vrste privilegija. Druga pogodnost je što je režim takođe mogao reći javnosti kako “je ova osoba službeno luda, i ništa što oni kažu ne može biti shvaćeno ozbiljno”. To je i formalno delegitimisalo svaku njihovu tvrdnju, žalbu ili problem. Treće, na mnogima su se radili grozomorni “psihološki” eksperimenti koji su, de facto, bili mučenja koja su uključivala droge, električne šokove i druge potpuno neetične i nepotrebne “tretmane”.

Za one koji su, na žalost, bili zaista psihički bolesni, institucije nisu bile nešto bolje. Gotovo da nisu postojale restrikcije lekara oko onog što oni smeju ili ne smeju da rade s pacijentima, a gotovo se ništa nije promenilo niti nakon pada Sovjetskog Saveza.

Kljukanje lekovima, očajna briga, loša hrana i potpuno neobrazovana ispomoć koja se svakodnevno bavila s bolesnima bili su stvarnost i za bolesne i za one koji su tamo utrpani da bi radi nečega bili kažnjeni.

Tamo je “utrpan” i Andraš Toma 1945. godine. Njega su uhvatili dok je branio maleni grad u Poljskoj 1944. godine. Mađarska je bila saveznica Nemačke sve do zadnjih dana rata kada su Sovjeti zapretili potpunom destrukcijom zemlje ako ne “promene strane”.

Toma je zatočen pre toga. Mađarske su ga vlasti smatrale nestalim u akciji, a na kraju je proglašen mrtvim. Prvo je smešten u sovjetski logor za ratne zarobljenike, ali nisu se međusobno razumjeli s obzirom da on nije pričao nemački, a ostali nisu pričali mađarski. Niti jedan od Sovjeta nije pričao mađarski. Smatrali su da je Toma posve lud i da nešto blebeće na nekom svom izmišljenom jeziku. Potpunom nerazumevanju je pomogla i činjenica što mađarski nema nikakve veze s bilo kojim drugim jezikom u Evropi. Ima neke minimalne sličnosti s finskim i estonskim, ali ne mogu se međusobno sporazumeti poput Hrvata i Slovenaca.

Nikoga tamo nije bilo briga da se potrudi da razume šta Toma govori, a on, čini se, nije savladao niti temelje ruskog jezika. Godine 2000. lingvista iz Slovačke pozvan je kako bi “definisao” govori li Toma nešto smisleno. On je odmah rekao da je reč o mađarskom jeziku, a kada se Toma vratio kući niko nije mogao da veruje se 55 godina niko nije niti potrudio da shvati kako je reč o jeziku sovjetskih saveznika.

Njegov je slučaj bio neverovatno zanimljiv psihijatrima i psiholingvistima jer Toma doslovno 55 godina nije vodio razgovor s drugom osobom. Nakon prvog razgovora s Tomom koji je, nimalo neobično, bio vrlo tih i povučen čovek koji je pokazivao znakove PTSP-a.

Mađarske su vlasti sprovele poprilično istraživanje kako bi saznale njegov tačan identitet. Tome je odmogla i činjenica da su Rusi potpuno krivo napisali njegovo ime – Andraš Tamaš (Андраш Тамаш).

U domovini je Toma imao mlađu sestru i mlađeg brata koji, iako su ga zadnji puta videli kao deca, odmah su ga prepoznali – bio je slika i prilika njihovog oca, a to je potvrdio i DNK test.

Nakon njegovog povratka u Mađarsku, Andrašu su se vratila sećanja koja je potisnuo. Pre rata učio je za kovača, a onda je regrutovan u vojsku 1944. godine. Borio se vrlo kratko pre no što je zatočen. Uhvatili su ga i institucionizovali kada je imao 19 godina, a pušten je na slobodu kada je imao 74.

Govorio je mađarskim arhaičnim dijalektom kojeg je istinski teško razumeti, a dolazio je iz grada Suljanbokora kraj Najiregjhaza . Života gotovo da i nije imao. S obzirom da je većinu vremena proveo u izolaciji nije imao osećaj protoka vremena. Kada je video svoj prvi televizor, na kojem su hteli da mu puste film o II. Svetskom ratu Toma je bio šokiran jer je očekivao veliko platno.

Mađarska mu je isplatila 55 godina vojničke plate i ostatak je života proveo sa sestrom, koja se brinula o njemu, a preminuo je 2004. godine nakon što je veliku većinu života proveo kao žrtva rata, zatočenik sovjetske psihijatrijske ustanove.

IZVOR:kurir.rs

loading...